Beograd, 20.05.2014.

„Biblijska katastrofa“ kako kaže premijer Vučić u danima ispred nas ulazi u svoju završnu fazu. Posledice po pojedince i privredu su katastrofalne, a već sada se moraju tražiti moguća održiva i sprovodiva rešenja.

„Trudimo se da gledamo unapred i pripremamo korake koji će biti potebni kada se situacija normalizuje, da se stanovi, kuće i privredni objekti vrate svojoj primarnoj funkciji kako bi proizvodnja mogla da se nastavi. Imamo rok od 2 meseca da popravimo stanje, možda ne na pređašnji nivo, ali na onaj nivo proizvodnje i izvoza koji nam je neophodan da bismo mogli da ostvarujemo planove koji su nam bitni. Imamo najavu i međunarodnih organizacija da će takođe da nam pomognu u velikoj meri“.- naglasio je ministar za privredu Dušan Vujović prilikom posete evakusanim stanovnicima iz Sremske Mitrovice.

Industriski sindikat Srbije u potpunosti podržava stav ministra Vujovića i zahteva da se posebna briga mora pokazati za preduzeća koja su direktno pogođena poplavama i ona koja se nalaze u procesu Restrukturiranja.

Sada je jasno da već produženi rok za Restrukturiranje mora biti produžen i na 2015. godinu, možda ne celu ali sigurno njen prvi kvartal. Poplave su na najdirektini način ugrozile Elektroenergetski sistem Srbije koji je do skora građen, održavan i branjen od strane svetski renomiranih preduzeća, Termoelektra, Minel Transformatora, Minel Trafo-a, Minel EOP i drugih preduzeća od kojih se većina nalazi u procesu stečaja i restrukturiranja. Vlada Republike Srbije pod hitno mora doneti mere kako ta preduzeća i radnike zaštititi, kako bi oni bili u situaciji da učestvuju u obnovi izgradnje Energetskog sektora Srbije. Tragično je da je pre nepunih 2 meseca 500 radnika Termoelektra oterano na biro, da se vodi stečajni postupak a da je preko 400 radnika sa prostora Obrenovca, Uba, Ljiga, Šapca i Kostolca. To država Srbija ne sme da dozvoli.

Industrijski sindikat Srbije zajedno sa kolegama iz Samostalnog sindikata metalaca Srbije vode aktivnosti kako bi se ova preduzeća spasla, radnici bili u situaciji da brinu samu o sebi a ne da čekaju humanitarnu pomoć iz sredstava Fonda solidarnosti.

Ova neželjena situacija može biti okidač za uspostavljanje novog načina podrške srpskoj privredi kroz Fond za razvoj ili Razvojnu banku.

Prepreka ovoj ideji mogu biti nagomilana dugogodišnja loša iskustva u radu Fonda za razvoj, tačnije, pojedinaca koji su neodgovorno i bez posledica upravljali radom fonda. Ta loša iskustva ne smeju da ospore neophodnost jedne takve institucije a prikladnije barem po nazivu to treba da bude Razvojna banka.

Stručnjaci, privrednici i bankari i političari su saglasni da je Razvojna banka i njeno postojanje neophodnost bez koje srpska privreda i industrija ne mogu iznedriti rezultate neophodne srpskoj ekonomiji i društvu u celini. Postojanje, rezultati Nemačke razvojne banke znatno olakšavaju saglasnost oko modela koji bi se prinenjivao u Srbiji. Uspostavljanje ovakve institucije podrazumeva nov način upravljanja, odgovornost i transparentnost rada a naročitio uspostravljanje stroge i efikasne kontrole jedne takve institucije i pojedinaca. Da li će do ovoga doći, ne zavisi od dokazane potrebe već od političke volje aktuelne Vlade i spremnosti da se partije na vlasti odreknu uticaja, usluga i finansiranja Fonda za razvoj na način kako je on funkcionisao godinama unazad. Na potezu je politika, a razum i potreba moraju malo da sačekaju.