Beograd, 09.01.2014.g.

Industrijski sindikat Srbije u načelu podržava donošenje novog Zakona o privatizaciji. ISS smatra da postojeći Zakon o privatizaciji i pored izmena i dopuna koje su vršene, nije dao očekivane rezultate, čak šta više bio je predmet velikih zloupotreba. Nijedno od proklamovanih načela koja su proklamovana postojećim Zakonom o privatizaciji nije ostvareno, dogodilo se upravo suprotno, došlo je do deindustrijalizacije Srbije koje već sada a pogotovo će u budućnosti imati katastrofalne posledice. Krajnji je trenutak da se promeni koncepcija privatizacije i da se traga za što širim mogućnostima za uspešnu privatizaciju preostalih 419 preduzeća i 153 preduzeća u restrukturiranju, kako je i predviđeno članom 9. Radne verzije.

ISS ima primedbu na član 7. Radne verzije: Prvim stavom član 7. predviđen je prestanak prava svih organa subjekta privatizacije i prenos njihovih prava na zastupnika kapitala (prema naknadnom predlogu M.P. privatizacioni upravnik).

Ako se ima u vidu da je postupak privatizacije pokrenut (ne i prodaja) u 419 preduzeća iz portfelja Agencije za privatizaciju i još 153. preduzeća u restrukturiranju, od kojih znatan deo predstavljaju preduzeća gde je raskinut kupopradajni ugovor i gde određena pravna lica imaju akcije, postavlja se pitanje: kako će oni ostvariti svoje pravo na upravljanje po osnovu imaoca akcija? Pored pravnih lica, u dobrom delu ovih preduzeća akcije imaju i mali akcionari (zaposleni, bivši zapsoleni i penzioneri) pa se postavlja pitanje njihovih upravljačkih prava po osnovu imaoca akcija.

Drugi problem predstavlja problem Ustavnosti i zakonitosti ovakve odredbe člana 7. Naime, ako se primeni ova odredba člana 7. Radne verzije, postavlja se pitanje da li su ova preduzeća privredna društva ili nisu. Ako jesu oni moraju imati organe u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. ako nisu, šta su onda? Ustavom Republike Srbije, članom 82. i 86. garantovano je pravo svojine, s tim što se društvena svojina ne može prevesti u državnu, već samo u postupku privatizacije u privatnu (dozvoljeno je konvertovanje potraživanja države iz društvene u državnu). Iako odredbe člana 7. imaju elemente predviđene Zakonom o stečaju (prestanak postojanja organa Privatizacioni (stečajni) upravnik one pravno nisu i ne mogu biti stečajni postupak iako imaju sve elemente stečajnog postupka. Kada imamo u vidu sve gore izneto, ostaje nedoumica kako će se to primenjivati u praksi i kakve će sve pravne nedoumice proizvesti (naprimer: šta će se dogoditi sa zaključenim ugovorima koje su donosili nadležni organi preduzeća). Sve ove nedoumice morale su biti razrešene pre usvajanja Predloga Zakona od strane Vlade i upućivanja Skupštini na usvajanje.

Primedba na član 30. radne verzije: I u ovom članu, kao i u članu 7. postoji velika dilema. I ovde se uvode elementi stačaja ali de fakto restrukturiranje nije stečaj (pravno) i ako ima sve elemnete stečaja. Unapred pripremljeni plan restrukturiranja (UPPR) uvodi sve elemente stečajnog postupka i ako on to nije. Naime stavom 3. člana 30. predloga, predviđeno je da „Usvajanjem UPPR-a, prestaje da važi kolektivni ugovor i pojedinačni ugovori o radu.“ Čak i da se prihvati ovakva formulacija postavlja se pitanje: a šta će da važi? Zakon o radu jasno propisuje koje opšte akte privredni subjekt mora da ima i ko ih zaključuje, odnosno, donosi, a to ne može biti privatizacioni upravnik.

Drugi problem predstavlja to što je kolektivni ugovor u preduzeću obligacioni odnos dve strane i tačno je predviđeno kako prestaje njegovo pravno dejstvo. Ovo se odnosi i na ugovore o radu koje su zaključili zaposleni. Privatizacioni upravnik nije lice koje Zakon o radu predviđa da može zaključivati kolektivne ugovore ili bilo koji drugi opšti akt predviđen  Zakonom o radu.

Ovako predložene formulacije u Radnoj verziji su neprihvatljive, pogotovo što zakon o radu dozvoljava da se ovo uredi na pravno korektniji i pravno utemeljeniji način.