Untitled Document

ARHIVA VESTI

Industrijski sindikat Srbije ukazuje da budžet Republike Srbije svakog meseca gubi milione evra usred postojanja i tolerisanja rada na crno od strane najviših državnih organa. Rad na crno u direktnoj sprezi sa korupcijom i neradom u državnim institucijama.
RAD NA CRNO KAO POLITIČKA VOLJA

Postojanje preko 500 hiljada građana Srbije koje nadležne državne institucije Srbije vode kao radnike uposlene u „sivoj“ i „crnoj“ ekonomiji navodno zabrinjavaju aktuelnu političku vlast koja se kroz predizborna obećanja samoproklamovala kao „socijalno odgovorna“. To isticanje socijalne odgovornosti, otvaranje novih radnih mesta, do sada nije našlo svoje opravdanje ni u jednom rezultatu, ako ne računamo pompezne izjave predsednika Vlade i pojeidnih ministarstava. Postojanje rada na crno nije od interesa pojedincu, poslodavcima koji posluju na zakonski način, sindikatima koji radnike treba da zaštite od zloupotreba i eksplatacije a ni državi koja ne ubire nikakav porez od postojanja takvog rada.
Industrijski sindikat Srbije vodi aktivnosti koje bi dovele da se rad na crno, prisustvo nesigurnih i nedostojanstvenih poslova spreči tj ograniči na nivo koji se u pristojnom svetu smatra za prihvatljiv. Teško je objasniti da petsto hiljada ljudi postoji samo kao statistički pokazatelj i ako su oni uposleni i ostvaruju neki prihod. Bogata društva i snažne ekonomije ulažu ogroman napor i finansijska sredstva da rad na crno suzbiju. Njihovo bogatstvo u visokom procentu je vezano sa malim procentom radnika koji su angažovani u sivoj zoni ekonomije. Zato su ta društva bogata i stabilna.
Država Srbija je do sada malo toga preduzimala da se rad na crno smanji i iskoreni a korist od jedne takve aktivnosti bi bila vrlo merljiva. Pođimo od pretpostavke tj. statističkog podatka da 500 hiljada radnika iz sive zone ekonimije uvedemo u kakav takav red i da njihova primanja budu na nivou minimalne zarade u Srbiji koja iznosi 20 000 dinara. Na tih 20 000 dinara platili bi se porezi i doprinosi koji kad se pretvore u evro iznose 56 140 000 mesečno što na godišnjem nivou iznosi 673 000 000 evra. A ako bi se ovo primenilo na iznos prosečne zarade u Srbiji od 44 000 dinara na godišnjem nivou porezi i doprinosi iznosili bi 1 482 000 000. Ko je toliko bogat ili lud da se odrekne takvog prihoda? Ko ima politički ili bilo koji drugi mandat dobijen od naroda da taj prihod ne ostvari? Zašto toliko novac na dohvat ruke u siromašnoj Srbiji odlazi u nepovrat a vlada uporno pribegava stalnom povećanju PDV-a kako bi nadomestila rupu u budžetu.
Da li treba trčati po Svetskoj banci i MMF-u zaduživati buduća pokoljenja i buduće političke garniture ili se treba okrenuti resursima i ogromnim finansijskim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju i za čiju naplatu je pre svega potrebna politička volja a koje za sada nema dovoljno.

O nama

Forum