Socijalna demokratija i u tom kontekstu participacija zaposlenih u procesu odlučivanja u preduzeću i društvu, koja obuhvata pravo zaposlenih na informisanje, konsultovanje, različite vidove učešća u procesu odlučivanja, uvida i kontrole nad sprovodjenjem odluka, kolektivno pregovaranje, socijalni dijalog i dr., predstavlja značajnu civilizacijsku tekovinu savremenog doba, pripada korpusu ljudskih sloboda i prava, što predstavlja izvor snage participacije zaposlenih u definisanju i ostvarivanju ekonomske politike i razvojne strategije jednog preduzeća, ili društva u celini. Tome u prilog ide i danas opšte prihvaćeni stav da su ljudski resursi ključna pokretačka snaga ekonomskog i tehnološkog razvoja, koji potvrdjuje činjenica da najbolje rezultate na planu ekonomskog i tehnološkog razvoja ostvaruju one zemlje koje najviše ulažu u razvoj ljudskih resursa. Iz toga logično proističe neophodnost uključivanja što većeg ljudskog potencijala u procese odlučivanja, na različitim nivoima, što je suštinski smisao i odrednica participativne demokratije.

Uvodne napomene

          Ekonomska kriza koja gotovo dve godine potresa savremeni svet, pri čemu posebno pogadja zemlje tranzicije u koje spada i Srbija, otvorila je čitav niz novih pitanja, ali je opomenula, ili možda naterala sve aktere ekonomskog i političkog života, u svakoj zemlji pojedinačno, kao i u svetu u celini, da na novi način pristupe onim pitanjima sa kojima se ekonomska teorija i praksa, sa promenljivim uspehom suočava u proteklim decenijama. Svaka kriza predstavlja vid suočavanja i sa dobrim i lošim, posebno sa onim lošim u jednom društvu, sa onim što nije blagovremeno i dovoljno kompetentno i odgovorno uradjeno, naglašavajući potrebu maksimalnog angažovanja svih društvenih aktera u traženju izlaza iz teškoća i protivurečnosti u koje je društvo zapalo.

          Pojedine zemlje su se sa različitim uspehom suočile sa ekonomskom krizom i njenim političkim, ekonomskim i socijalnim posledicama. Taj uspeh zavisio je ekonomske i tehnološke snage te zemlje, stepena razvijenosti i realne društvene moći pravnih i političkih institucija, od toga koje su društvene grupe imale dominantan uticaj na proces odlučivanja i preduzećima i društvu, od karaktera i realnog uticaja etičkog kodeksa koji vlada u tom društvu. U svakom slučaju, uočljivo je već na pojavnoj ravni da su „bolje prošla“, odnosno lakše se borile sa posledicama krize, one zemlje koje su prema potencijalnim i realnim izvorima krize delovale preventivno.

          Na taj način je tekuća globalna kriza još jednom potvrdila društveni smisao i velike mogućnosti pariticapativne demokratije. Potvrda ovog iskustva simbolično je i faktički koncentrisana u sloganu koji kaže „politika je isuviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo političarima“. Iskustvo višestranačke parlamentarne demokratije nedvosmisleno potvrdjuje da sadržaj i efekti politike koja se u jednoj zemlji vodi, uključujući tu ekonomsku i socijalnu politiku, u velikoj meri zavisi od toga koje su političke i društvene snage na vlasti, ali i od karaktera političkog i ekonomskog uredjenja društva, ili drugim rečima od unapred utvrdjenih pravila igre, koja jednako važe za sve aktere ekonomskog i političkog života društva.

          Drugim rečima, savremeno doba, snagom činjenica potvrdjuje funkcionalnu povezanost i medjuzavisnost izmedju političke i ekonomske demokratije. Istovremeno, može se reći da izmedju stepena razvoja i funkcionalne povezanosti ekonomske i političke demokratije i stepena ekonomskog i tehnološkog razvoja društva i na tome zasnovanog standarda i kvaliteta života zaposlenih i gradjana postoji direktna srazmera. To je očigledno povezano sa napred iznetom konstatacijom da politka koja se vodi u jednoj zemlji uvek predstavlja izraz interesa onih društvenih grupa koje drže pod kontrolom poluge odlučivanja u ključnim pitanjima.

          Kada se u tom kontekstu posmatra razvoj političke i ekonomske demokratije, mogu se izdvojiti sledeći strateški pravci – uspostavljanje vladavine prava, odnosno jednakosti svih pred zakonom, unapredjivanje i jačanje realne društvene moći demokratskih institucija i mehanizama i stalno proširivanje kruga onih koji imaju realnu mogućnost da utiču ili na različite načine učestvuju u procesu odlučivanja u preduzeću i društvu.

          Na taj način se potvrdjuje da socijalna demokratija i u tom kontekstu participacija zaposlenih u procesu odlučivanja u preduzeću i društvu, koja obuhvata pravo zaposlenih na informisanje, konsultovanje, različite vidove učešća u procesu odlučivanja, uvida i kontrole nad sprovodjenjem odluka, kolektivno pregovaranje, socijalni dijalog i dr., predstavlja značajnu civilizacijsku tekovinu savremenog doba, pripada korpusu ljudskih sloboda i prava, što predstavlja izvor snage participacije zaposlenih u definisanju i ostvarivanju ekonomske politike i razvojne strategije jednog preduzeća, ili društva u celini. Tome u prilog ide i danas opšte prihvaćeni stav da su ljudski resursi ključna pokretačka snaga ekonomskog i tehnološkog razvoja, koji potvrdjuje činjenica da najbolje rezultate na planu ekonomskog i tehnološkog razvoja ostvaruju one zemlje koje najviše ulažu u razvoj ljudskih resursa. Iz toga logično proističe neophodnost uključivanja što većeg ljudskog potencijala u procese odlučivanja, na različitim nivoima, što je suštinski smisao i odrednica participativne demokratije.

Participacija i drugi oblici socijalne demokratije – svet i Srbija

          Ako je istorija „učiteljica života“, onda ona na planu socijalne demokratije šalje sledeće poruke. Prva se odnosi na postepenost, odnosno na složen, dugotrajan proces u kome su se, s jedne strane afirmisale vrednosti i prednosti socijalne demokratije, a na drugoj strani jačalo njeno pravno utemeljenje i instrumenti.

          Druga se odnosi na njihovu medjusobnu povezanost i uslovljenost, odnosno njihovu integralnost. Može se reći da su instrumenti i mehanizmi socijalne demokratije nastajali postepeno, jedan po jedan, ali je na svakom od tih koraka potvrdjivana njihova funkcionalna povezanost i uslovljenost. Drugim rečima, jedan instrument je proisticao iz drugog, ili se na njega oslanjao. Medjutim, oni danas mogu da funkcionišu samo na principu integralnosti, odnosno svoj puni efekat ostvaruju kao integralna celina socijalne demokratije.

          Treća poruka govori o dvosmernom uticaju razvoja socijalne demokratije. Naime, socijalna demokratija je sastavni deo ukupne demokratizacije društva, ali i tekovina sindikalne borbe, odnosno porasta društvene moći sindikalno organizovanog radništva i promenjene pozicije poslodavaca i njihovih udruženja. S druge strane uspostavljanje koncepta i prakse, odnosno efikasnih instrumenata i mehanizama socijalne demokratije jačalo je društvenu moć sindikata i vodilo ka uspostavljaju relativne ravnoteže društvene moći aktera industrijskih odnosa – poslodavaca, sindikata i političkih vlasti , na čemu se temelji socijalni i politički mir.

          Četvrta poruka vezana je za razlike u toku nastanka i razvoja koncepra i prakse i odgovarajućih instrumenata socijalne demokratije u danas razvijenim zemljama Evrope i sveta i zemljama tranzicije, modje kojima se nalazi i Srbija. Naime, tok uspostavljanja i razvoja socijalne demokratije i u okviru toga radničke i gradjanske participacije u danas ekonomski razvijenim zemljama socijalne tržišne privrede tekao je kao jedan dugoročan, složeni, može se reći „prirodni proces“, u kome su akteri usvajali zajedničke moralne i društvene vrednosti, afirmisali i razvijali svest o zajedničkim interesima, gradili instrumente i praksu socijalne demokratije i jačali je pravnim instrumentima i dobrom društvenom praksom.

          S druge strane, zemlje tranzicije, uključujući i Srbiju, prihvatale su, pre svega deklarativno osnovne vrednosti demokratskog, gradjanskog, pluralističkog društva i u tom kontekstu često pribegavali „prepisivanju dobrih zakona“ i kopiranju institucija. Pri tome, iza toga nije stajala realna snaga socijalnih aktera da ovim zakonima i institucijama daju realnu društvenu snagu i neophodnu životnu energiju. Jedna od posledica takvog odnosa bilo je i nekrtičko prihvatanje, ili nekritičko odbacivanje pojednih institucija socijalne demokratije, pri čemu se nije vodilo računa o realnim društvenim okolnostima.

          Srbija, zemlja u kojoj je tranzicija imala veoma buran, izrazito konfliktan tok, takodje je zapala u istu zamku, što je posebno došlo do izražaja u odnosu prema pitanjima participacije zaposlenih u procesu odlučivanja u preduzećima. Jedan broj analitičara ocenjuje da je i to jedno od negativnih nasledja sistema socijalističkog samoupravljanja, što se u ovom slučaju izražava u apriori negativnom stavu prema svemu što iole asocira na samoupravljanje. O snazi te ideološke manipulacije najbolje svedoči činjenica, da su u ime osude i odbacivanja samoupravljanja, kao „dežurnog krivca“ za sve odbačene, ili marginalizovane mnoge civilizacijske tekovine i u visokom stepenu ugrožena osnovna prava pripadnika sveta rada.

          U tom pogledu, posebno valja izdvojiti korpus onih radnih, ekonomskih i socijalnih prava, koja se odnose na mogućnosti učešća i uticaja zaposlenih u procesu odlučivanja i kontroli sprovodjenja odluka u preduzeću. Pri tome se posebno imaju u vidu one odluke koje se, posredno ili neposreno odnose na materijalni i socijalni položaj i uslove rada zaposlenih u preduzeću, ali i odluke koje se odnose na strategiju razvoja i poslovnu politiku preduzeća, jer od tih odluka, u krajnjoj liniji zavisi i kvalitet ekonomskih i radnih prava zaposlenih . Reč je o čitavom kompleksu prava zaposlenih (ne samo sindikalno organizovanih radnika), na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje. Ako je istorija učiteljica života, onda ona nedvosmisleno potvrdjuje da svaki od danas značajnih oblika socijalne demokratije, kao što je kolektivno pregovaranje, socijalni dijalog, mehanizmi mirnog rešavanja radnih sporova, ima u svojim temeljima, odnosno započinje informisanjem zaposlenih o bitnim pitanjima koja utiču na njihove uslove rada, materijalni položaj, njihova radna i socijalna prava. Drugim rečima, ako radnici nisu blagovremeno i objektivno informisani o bitnim pitanjima poslovanja preduzeća i mogućnostima i uslovima za ostvarivanje njihovih prava u procesu rada, onda svi navedeni i drugi oblici socijalne demokratije postaju prazna forma, gubeći svoj osnovni sadržaj i smisao. Isto tako, prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje su medjusobno povezana i uslovljena i svoj puni civilizacijski smisao ostvaruju samo onda kada se ostvaruju u celini.

          Ako se posmatra istorijski tok kretanja industrijskih odnosa, od industrijskih i socijalnih konflikata, ka socijalnom miru, radnici su prvo osvojili pravo na sindikalno organizovanje, a zatim uspostavljanjem ravnoteže društvene moći sve više uticali na poslodacve i političke vlasti da sporna pitanja, odnosno svoje objektivno različite interese usaglašavaju na miran način, za pregovaračkim stolom. Medjutim, društvena praksa je pokazala da svest o zajedničkim interesima, odnosno o tome da je svim akterima industrijskih odnosa u interesu da sporna pitanja rešavaju na miran način, jer je to za sve njih pojedinačno i sve zajedno ekonomski, politički i socijalno jeftinije, pored procesa pregovaranja, otvara čitav paket prava zaposlenih, i nameće potrebu uspostavljanja novih instrumenata socijalne demokratije, a pre svega mehanizama informisanja, konsultovanja i različitih oblika i nivoa učešća zaposlenih u procsu odlučivanja u preduzeću.

          Istorija i savremena praksa industrijskih odnosa takodje potvrdjuje da se demokratski industrijski odnosi u kojima dominira socijalni mir i mehanizmi i praksa njegovog održavanja, zasniva na relativnoj ravnoteži sveta rada i sveta kapitala. S druge strane, razvoj novih, pre svega informatičkih tehnologija i savremenih sredstava komunikacija, promenjene društvene okolnosti, podizanje standarda u oblasti ljudskih sloboda i prava, doveli su do toga da su informacije i znanje postali jedan od ključnih i nezamenljivih izvora društvene moći, svih aktera društvenih zbivanja, pa i aktera industrijskih odnosa. To podrazumeva da se i relativna ravnoteža društvene moći izmedju aktera industrijskih odnosa, koja je jedan od temelja socijalnog mira i stabilnosti u danas razvijenim zemljama Evrope i sveta, zasniva bar na približno jednakoj dostupnosti informacija menadžmentu, poslodavcima i sindikatima. U tom pogledu je prednost, ali i odgovornost, pre svega na strani poslodavaca i menadžmenta, jer su oni u velikoj meri kreatori informacija, odnosno odluka o poslovnoj politici i razvojnoj strategiji preduzeća, ali ništa nije manja ni odgovornost države, koja ima obavezu da stvori povoljan pravni okvir i da svojim delovanjem podstiče poslodavce i zaposlene da svoje medjusobne odnose grade na principima socijalnog partnerstva, što podrazumeva i blagovremeno i objektivno informisanje zaposlenih o bitnim pitanjima poslovanja preduzeća.

          Na taj način, korpus prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje i drugi oblici socijalne demokratije, deluju po principu spojenih sudova. Naime, informisanje je preduslov funkcionisanja svih drugih oblika socijalne demokratije, a konsultovanje i saodlučivanje predstavljaju strateška uporišta procesa kolektivnog pregovaranja, kao ključnog i najefikasnijeg mehanizma uredjivanja medjusobnih odnosa poslodavaca i zaposlenih. Istovremeno, ostvarivanje suštinskih ciljeva kolektivnog pregovaranja i socijaqlnog dijaloga, podrazumeva i zapravo sadrži u sebi mehanizme konsultovanja i saodlučivanja. U krajnjoj liniji, sam proces kolektivnog pregovaranja, zaključivanja i istvarivanja kolektivnih ugovora u preduzećima, predstavlja vid u učešća zaposlenih u procesu odlučivanja, jer utvrdjuje opšte prihvatljiva pravila ponašanja zaposlenih i poslodavaca u preduzeću. Iz svega navedenog proističe da zapostavljanje ili neostvarivanje prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje, u celini umanjuje ili dovodi u pitanje objektivne domete i smisao svih mehanizama socijalne demokratije. To je razlog zbog koga prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje predstavljaju integralni deo pojedinačne i zajedničke strategije industrijskih odnosa u razvoju socijalne demokratije, ali istovremeno i pouzdani pokazatelj realnih mogućnosti zaposlenih da utiču na proces odlučivanja u preduzeću, afirmaciju i zaštitu svojih interesa u tom procesu.

Participacija zaposlenih u Srbiji izmedju normativnog i stvarnog

          Pravo zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje spada u nesporne civilizacijske tekovine savremenog doba. U tom smislu, ovaj korpus prava predstavlja i značajan deo radnog zakonodavstva razvijenih demokratskih zemalja. Pravno regulisanje prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje teklo je paralelno sa procesom uspostavljanja i afirmacije ovih prava u industrijskim odnosima i to tako što sufaktički uspostavljeni mehanizmi i praksa pretvarani u pravne norme. Iz toga proističe i aktuelna funkcionalna povezanost i medjuzavisnost pravnih normi i realnog stanja u oblasti prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje. Pravne norme jesu značajne, ali same za sebe nedovoljne, ako ne postoji povoljno društveno okruženje i minimalni kapaciteti socijalnih partnera da uspostavljaju i aktivno i kompetentno učestvuju u procesu informisanja, konsultovanja i saodlučivanja.Taj raskorak izmedju normativnog i stvarnog posebno se ispoljava u zemljama tranzicije, uključujući i Srbiju. On je izraženiji u zemljama u kojima je tranzicija manje uspešna, izražavajući u suštini sva ona ograničenja sa kojima se suočavaju političke, ekonomske i socijalne reforme koje čine sadržinu procesa tranzicije.

          Iskustvo Srbije u tom pogledu potvrdjuje da normativno pravno uredjivanje prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje, u celini odražava protivurečni i kofliktni karakter procesa tranzicije u Srbiji. Praksa u tom pogledu potvrdjuje da industrijski i socijalni konflikti koji potresaju Srbiju skoro dve decenije ne predstavljaju plodno tle za normativno i faktičko uspostavljanje prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje, dovodeći u pitanje ključni preduslov – medjusobno poverenje socijalnih aktera.

          Ipak, objektivna, celovita analiza stanja u ovoj oblasti pokazuje da su na tom planu učinjeni odredjeni značajni koraci. To se , pre svega, odnosi na medjunarodno – pravne dokumente, koje je ratifikovala još bivša SFRJ; a Srbija ih kao jedan od njenih pravnih sledbenika prihvatila, kao i na one dokumente, koji su ratifikovani u bliskoj prošlosti. U tom pogledu od strateškog je značaja pakt UN o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji, pored ostalog, utvrdjuje i prava zaposlenoih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje i obavezuje poslodavce i političke vlasti da preduzmu odgovarajuće korake u cilju obezbeljivanja uslova za faktičko ostvarivanje ovog prava zaposlenih. Pored toga, za pravni poredak i praksu u oblasti prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje ima ima Konvencija 135 Medjunarodne organizacije rada, O zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću. Ova Konvencija pod radničkim predstavnicima podrazumeva sindikalne predstavnike, kao i predstavnike svih zaposlenih, koje su na slobodnim izborima izabrali radnici u preduzeću. Konvencija obavezu poslodavce, tako što utvedjuje da radnički predstavnici u preduzeću treba da uđivaju zaštitu od svakog postupka koji je štetan po njih, uključujući i otpuštanje. Isto tako, poslodavac se direktno obavezuje da radničkim predstavnicima pruži sve one olakšice koje su im potrebne da bi uspečno obavljali svoju funkciju i zadatke.

          U analizi i ocenjivanju objektivnih dometa, odnosno realne snage pravnog režima ostvarivanja prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje neophodno je uzeti u obzir činjenicu da je Srbija nedavno ratifikovala Evropsku socijalnu povelju – strateški dokument Saveta Evrope u oblasti radnih, ekonomskih, socijanih i sindikalnih prava. Ovaj dokument obavezuje sve zemlje koje su ga, delimično ili potpuno ratifikovale, da sa standardima u ovoj Povelji usaglase svoj pravni poredak i društvenu praksu. U pogledu pravne zaštite i praktičnog ostvarivanja prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje, Evropska socijalna povelja u članu 22 obavezuje potpisnice da u svojim zemljama preduzmu mere koje bi omogućile radnicima, ili njihovim predstavnicima:

        - da budu informisani u redovnim intervalima ili odgovarajućem trenutku i na sveobuhvatana način o ekonomskoj i socijalnoj situaciji u preduzeću....;

        - da budu pravovremeno konsultovani o predloženim odlukama koje bi mogle značajno uticati na interese radnika, posebno o onim odlukama koje bi mogle da imaju značajan uticaj na zapošljavanje u preduzeću.

          Kada je reč o nacionalnom zakonodavstvu, pravo zaposlenih na informisanje i konsultovanje definisano je u članu 13 Zakona o radu, koji kaže da zaposleni, neposredno ili preko svojih predstavnika, imaju pravo na udruživanje, učešće u pregovorima za zaključivanje kolektivnih ugovora, mirno rešavanje radnih kolektivnih i individualnih radnih sporova, konsultovanje, informisanje i izražavanje stavova o bitnim pitanjima iz oblasti rada. Posebno je značajno da se istim članom utvrdjuje mehanizam pravne zaštite radničkih predstavnika, u tom smislu, što zaposleni, odnosno radnički predstavnik zbog aktivnosti u predstavljaju i zastupanju interesa zaposlenih ne može biti pozvan na odgovornost, niti stavljen u nepovoljniji položaj u pogledu uslova rada, ukoliko postupa u skladu sa zakonom i ugovorom o radu. Medjutim, poredjenje sa zakonodavstvom evropskih zemalja, uočava se da Zakon govori o pravu zaposlenih na informisanje, konsultovanje i „izražavanje svojih stavova“, što je samo drugi naziv za konsultovanje, ali ne pominje pravo zaposlenih na saodlučivanje.

          Posmatrano u celini, pravna regulativa prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje, nije u potrebnoj meri celovita, sistematska i sveobuhvatna, imajući u vidu evropske standarde, kao i pravnu regulativu pojednih zemalja. Medjutim, mora se imati u vidu da se ova materija, koja je veova živa i dinamična, ne može nikada regulisati isključivo pravnim normama. U tom smislu, značajan deo strategije u ovoj oblasti treba da bude definisanje odnosa zakonske i autonomne regulative, koje podrazumeva nastojanje da se znatan deo ovih pitanja reguliše kolektivnim ugovorima.

Perspektive unapredjivanja participacije zaposlenih u procesu odlučivanja u Srbiji

          Ako se istorija industrijskih odnosa posmatra kao proces kretanja od industrijskih i socijalnih konflikata ka industrijskom i socijalnom miru, onda se mora uočiti da je razvoj participacije zaposlenih u procesu odlučivanja jedan od ugaonih kamenova ovog procesa. Taj istorijski proces i savremena praksa nedvosmisleno potvdjuju, ne samo da demokratski industrijski odnosi nisu mogući bez participacije zaposlenih već da se stepen učešća i realnog uticaja zapsolenih u procesu odlučivanja i kontrole sprovodjenja odluka u preduzeću i nivo razvoja socijalne demokratije i na tome zasnovanog socijalnog mira nalaze u direktnoj srazmeri.

          Zemlje tranzicije su u procesu političkih, ekonomskih i socijalnih reformi, prišle pravu zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje, u osnovi kao civilizacijskoj tekovini. Medjutim, prektični pristup i uspešnost u uspostavljanju institucija i prakse informisanja, konsultovanja i i saodlučivanja u pojedinim zemljama je različit. Pri tome se analizom ovih procesa u pojedinim zemljama tranzicije, može uočiti jedna pravilnost, odnosno korelacija izmedju stepena razvijenosti mehanizama i realnog uticaja participacije zaposlenih na proces odlučivanja u preduzeću i društvu i uspešnosti procesa tranzicije, odnosno njene ekonomske i socijalne cene. Naime, praksa je potvrdila da su najuspešnije zemlje tranzicije bile one koje su na početku ovog složenog procesa postigle bazični koncenzus svih relevantnih socijalnih snaga – političkih vlasti, sindikata, poslodavaca, NVO, i dr. o putevima, socijalnoj ceni tranzicije i raspodeli ove cene na sve socijalne slojeve, u skladu sa ekonomskom snagom pojedinih socijalnih slojeva i načelima socijalne pravde i solidarnosti. Naravno, tako nešto je bilo moguće samo u onim zemljama koje su uspostavile i razvile efikasne mehanizme i praksu participacije zaposlenih u procesu odlučivanja.

          Na tom planu, iskustvo Srbije teklo je veoma specifičnim, izrazito protivurečnim tokom. Protivurečnost se, pre svega ogleda u činjenici da je Srbija, koja je decenijama, u okvirima Jugoslavije, gradila sistem i ideologiju radničkog samoupravljanja, odnosno mehanizme koji su radnicima davali nespornu, a u različitom stepenu i realnu moć odlučivanja u preduzećima, u periodu tranzicije skoro u celini zapostavila ovaj kompleks pitanja, pa se po rezultatima u pogledu uspostavljanja i funkcionisanja mehanizama radničke participacije, nalazi na začelju zemalja tranzicije. Naime, iskustvo Srbije je potvrdilo da se socijalna i politička demokratija mogu uspešno uspostavljati i razvijati samo paralelno, a da se pri tome svi mehanizmi socijalne demokratije moraju tretirati kao integralni delovi jedne celine. Drugim rečima, i pozitivna i negativna iskustva na ovom planu potvrdjuju da se ne mogu uspostavljati i razvijati mehanizmi i praksa radničke participacije, a da se istovremeno ne razvijaju kolektivno pregovaranje, socijalni dijalog, i da se pri tome afirmiše odgovornost sva tri socijalna partnera za uspostavljanje mehanizama i prakse socijalnog mira. Ako se pri tome posmatra istorijsko iskustvo danas razijenih demokratskih zemalja EU, sa više decenijskom praksom socijalne demokratije, onda se može uočiti da se u okviru razvoja sistema kolektivnog pregovaranja, u funkciji preventive industrijskih i socijalnih konflikata stalno proširivao krug pitanja koji su bili predmet kolektivnog pregovaranja. U tom procesu kolektivnim ugovorima, kao unapred definisanim principima odnosa poslodavaca i zaposlenih, utvrdjivani su i postepeno unapredjivani mehanizmi informisanja, konsultovanja i saodlučivanja zaposlenih u preduzeću. Pri tome je primetna i pozitivna tendencija širenja kruga pitanja koja su predmet informisanja, konsultovanja i saodlučivanja zaposlenih, i to pravcu obuhvatanja ključnih pitanja poslovne politike i strategije razvoja preduzeća, pre svega onih pitanja koja se, posredno ili neposredno odražavaju na ekonomski položaj, nivo i kvalitet prava zaposlenih u preduzeću. S druge strane, izrazito konfliktni tok tranzicije u Srbiji, praćeno dugogodišnjom ekonomskom krizom, visokom nezaposlenošću, niskim standardom, uslovili su da se proces kolektivnog pregovaranja pretežno ili isključivo koncentrisao na pitanja visine zarada, njihove redovne isplate i drugih, osnovnih prava, od kojih je najčešće direktno yavisila egzistencija zaposlenih i njihovih porodica. To je imalo za posledicu da se sadržaj procesa kolektivnog pregovaranja odvoji od strateških dugoročnih pitanja, uključujući i postizanje saglasnosti poslodavaca i zaposlenih o sadržaju i obimu participacije zaposlenih u procesu odlučivanja.

          U razmatranju aktuelnog stanja i perspektiva participacije zaposlenih u procesu odlučivanja u preduzećima u Srbiji, neophodno je sagledati poziciju saveta zaposlenih u tom procesu. Takva potreba proističe iz činjenice da saveti zaposlenih predstavljaju, ne samo potvrdjeno efikasan i moćan mehanizam učešća i uticaja zaposlenih u procesu odlučivanja, vrć i nespornu civilizacijsku tekovinu savremenog doba. Istorija saveta zaposlenih, kao i savremena praksa snagom činjenica potvrdjuje značaj i civilizacijski smisao saveta zaposlenih. Tome u prilog, veoma rečito govori iskustvo, odnosno koncept saodlučivanja u Nemačkoj, koji je celovito, sistematski regulisan posebnim zakonom. Temelj tog koncepta i prakse saodlučivanja čine saveti zaposlenih, koje na tajnim, demokratskim izborima, biraju svi zapsoleni u preduzeću. Nesporna je činjenica da ovi saveti zaposlenih predstavljaju nezaobilazni faktor u procesu donošenja svih važnih poslovnih odluka, definisanju i ostvarivanju razvojne strategije i poslovne politike preduzeća.

          Kada je reč o Srbiji, nezadovoljavajuće stanje na planu ostvarivanja prava zaposlenih na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje u preduzeću, neizbežno ograničavajuće utiče i na odnos prema savetima zaposlenih. Ni jedan od socijalnih partnera u Srbiji, ni političke vlasti, ni sindikati, ni poslodavci, nije pokazao interes, tako da su izostali čak i simbolični napori da se afirmišu mogućnosti i razvije pozitivna praksa saveta zaposlenih. Pri tome je , naravno neophodno napomenuti da sindikati, po svojoj društvenoj ulizi i objektivnoj poziciji imaju najveći interes da razvijaju participaciju zaposlenih, jer ona direktno utiče na poziciju i realnu društvenu moći sindikata. Reč je o tome da se sindikat po svojoj strateškoj poziciji u zatiti interesa zaposlenih, zalaže za unapredjivanje svih oblika učešća i uticaja zaposlenih u procesu odlučivanja, jer je to potvrdjeno kao direktni i veoma efikasan put za zaštitu izvornih radničkih interesa.

          Zakon o radu definisao je pravo zaposlenih da osnivaju savete zaposlenih u preduzećima, pri čemu je zakonska regulativa ostala samo na načelnom definisanju ovog prava. Naravno, pravna regulativa nije svemoćna, sama od sebe ne može da reši ništa, ali je u ovom slučaju vidan nedostatak potpunije zakonske regulative.

          U praksi, na osnovu indirektnih podataka, jer direktnih istraživanja o ovoj temi nema, saveti zaposlenih u Srbiji gotovo ne postoje, odnosno ovaj potencijalno veoma efikasan mehanizam radničke participacije je u potpunosti zapostavljen. Nezainteresovanost poslodavaca i države na tom planu je očekivana, ali posebno pada u oči nezainteresovanost sindikata. Iskustva drugih zemalja, kako ekonomski razvijenih, sa dugom tradicijom sindikalne borbe i socijane demokratije, kao i zemalja tranzicije, na tom planu potvrdjuje postojanje jednog koncepcijskog, strateškog problema. On se ogleda u činjenici da sindikati savete zaposlenih doživljavaju kao konkurenciju, kao paralelnu organizaciju. Takav stav proističe iz dva osnovna izvora. Prvi je nerazlikovanja uloge sindikata i saveta zaposlenih, koji zastupaju sve zaposlene. Drugi razlog se ogleda u činjenici da sindikati, veoma često savete zaposlenih doživljavaju kao konkurenciju i na osnovu toga imaju odbojan stav prema njima. Taj problem je decenijama prisutan u teoriji i praksi industrijskih odnosa, pa se neizbežno javlja i i kod nas. Takav stav, medjutim, više govori o slabostima i ograničenjima sindikata, njihovoj nedovoljno demokratskoj i fleksibilnoj organizaciji, budući da uspostavljanje i efikasan rada saveta zapsolenih, podrazumeva kao nućni uslov demokratsku proceduru njihovog izbora i punu javnost njihovog rada.