Untitled Document

ARHIVA VESTI

KOMENTAR
GAZDA I DIREKTOR

Beograd, 15.01.2007.
Svako ko je pogledao Startegiju razvoja privrede Srbije 2007/2011. mogao je da naiđe na poglavlje koje se bavi korporativnim upravljanjem, ocenom stanja u ovoj oblasti te planiranim aktivnostima kako bi se dostigao nivo korporativnog upravljanja neophodan privredi i društvu za trenutak u kom se nalazimo.

Model privatizacije prema Zakonu o privatizaciji iz 2001.godine ima za rezultat većinskog vlasnika i većinsko učešće u upravljanju privatizovanim (kupljenim) preduzećem. Zato se kod preduzeća privatizovanih po ovom Zakonu ne javlja bazičan problem korporativnog upravljanja odvojenost svojine od upravljanja. Kupci društvenih preduzeća ili sami neposredno upravljaju poslovanjem preduzeća, ili su, kao većinski vlasnici, u stanju da neposredno kontrolišu iznajmljene menadžere. Problem, je međutim, u tome što kupci društvenih preduzeća, naročito oni koji su kupili preduzeća u aukcijskom postupku, često nisu dovoljno kompetetni ni za neposredno upravljanje preduzećem, ni za kontrolu menadžera.

Standardni problem korporativnog upravljanja odvojenost svojine od upravljanja pa time opasnost od nekvalitetnog vođenja poslova ili zloupotreba javlja se u preduzećima privatizovanim po ranijim zakonima. Mali akcionari, uglavnom zaposleni, vlasnici su preko polovine akcija i kao takvi teško mogu kontrolisati menadžere; u ovim preduzećima, uz to, nisu privatizovani manjinski, često značajni paketi akcija, koje sada drži Akcijski fond.

Nadalje, sva preduzeća koja su do sada privatizovana dobijala su nakon privatizacije formu otvorenog akcionarskog društva, koja je u većini slučajeva potpuno neprikladna i otežavaju efikasno korporativno upravljanje.

Najzad, pored navedenih «intrenih» smetnji dobrom korporativnom upravljanju u privatizovanim preduzećima, smetnju predstavljaju i «eksterni» faktori, relevanti kako za subjekte u samim preduzećima, tako i za druge zainteresovane, pre svega poverioce: nedovoljno uhodana primena novog Zakona o privrednim društvima, manjkavosti finansijskog zakonodavstva, neuhodanost primene Zakona o stečajnom postupku, generalno nedovoljna vladavina prava, zastupljenost korupcije itd.

Zaostajanje srpske privrede za evropskim standardima u odnosu na situaciju kod nas obično se meri decenijama. U oblasti menadžerstva i korporativnog upravljanja zasigurno zaostajemo stotinak godina. Pre stotinak godina u svetu se dogodila takozvana menadžerska revolucija koja je odredila smer i razvoj ukupne privrede u svetu. Preskočivši ovaj civilizacijski menadžerski iskorak u ekonomiji veliki broj etno rukovodioca, koji su zahvaćeni procesom privatizacije, ostali su negde između da lebde kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Pozicije koje su imali, a to je podrazumevalo neograničenu vlast i privilegije, ugrožena je pojavom većinskih vlasnika čiji zahtevi za radom i odgovornošću i zaštitom sopstvenih interesa ugrožavaju navike i ponašanje bivših socijalističkih direktora.

U našoj privredi i ekonomiji sam pojam i znanja koji jedan menadžer mora da ima nsiu standardizovana te menadžere doživljavamo kao rukovodioce fudbalskih klubova i estradnih zvezda. Pošavši za korenom reči koja dolazi iz engleskog jezika dobijamo pojašnjenje da je menadžment snalaženje ili upravljanje. Snalaženje nije isto što i muvanje i kršenje zakona , ali se u našem društvu često poistovećuje sa menadžerom. Ono što moramo prihvatiti je da upravljanje kapitalom mora biti posao menadžera te da je to profesija koja podrazumeva multidisciplinarno znanje, visok profezionalizam i posedovanje visokih etičkih kodeksa.

Mi smo kao narod poznati kao inovativni i kreativni pojedinci koji znaju da stvore imetak, ali slabo znaju da ga sačuvaju. Upravljanje kapitalom je bila privilegija nadarenih pojedinaca i onih koji su se menadžmentu posvetili kroz dug proces učenja. Značajno je istaći da u ovom trenutku nijednim zakonom, propisom ili aktom nije regulisan posao menadžera, kao i njegov odnos sa vlasnikom kapitala. Takođe značajan broj tzv menadžera, obično bez iskustva, koriste razne druge činjenice opravdavajući svoj neuspeh, kao što su spoljni faktori, loši zakoni, čak privatizacioni proces koji je u toku, koji za jednu od glavnih novina upravo donosi postojanje menadžera.

U našim uslovima menadžer je često samo najamni radnik koji zbog povećane odgovornosti i specifičnog odnosa prema vlasniku ima i posebnu vrstu nagrađivanja. Menadžer je taj koji mora da ostvaruje saradnju sa akcionarima , upravnim i nadzornim odborom firme. Rezulati i uspesi su ono po čemu se menadžer vrednuje i plaća. Nažalost u Srbiji tek od skora na određen način postoji tržište menadžera, ali i dominatno razmišljanje vlasnika kapitala da su menadžeri ustvari uspešni prevaranti. Da bi se ovakva razmišljanja anulirala potrebno je iskreno zalaganje pre svega samih menadžera da svojim kavlitetnim i poštenim radom doprinesu da se ovakve kvalifikacije, prevaranta i opsenara ne vezuje za njihovu profesiju. Najznačajniji posao menadžera je da vodi preduzeće i da stvori uspešan tim saradnika čiji će zajednički zadatak biti da unaprede posao i ostvare što bolji finansijski rezultat. Vlasniku kapitala pripada prirodno pravo da određuje strategiju preduzeća, ali to podrazumeva i svakodnevne konsultacije i mišljenja koje menadžer ima. Jedno je sigurno da je posao menadžera visokorizično zanimanje, da ono uzima svoj danak u zdravlju i životima te da mali broj istaknutih menadžera dočeka penziju. Svi ovi rizici su obično pobijeni jednom činjenicom, a to su visoke zarade koje menadžeri ostvaruju i zavidan status u društvu u kojem žive. Najpoštenije bi bilo, a praksa je to i pokazala, da se zarada , status i pozicija mendažera određuju u odnosu na ostvaren profit preduzeća kojim upravljaju.

O nama

Forum