Građani Srbije polako ali sigurno vrše rekapitulaciju svoje političke odluke da svoju budućnost povere politički kontraverznoj Srpskoj naprednoj stranci i njenom lideru Aleksandru Vučiću.  Mladalački polet i optimizam sada već premijera Vučića sudara se sa srpskim tradicionalizmom i nespremnošću da pojedinačno platimo ispostavljenu cenu reforme.

Otvoreno iznošenje podataka o nemoći srpskog društva i privrede ne doprinosi otrežnjenju nas koji smo decenijama uljuljkivani obnamana i nesposobnošću svih prethodnih pa i ove „Reformske“  Vlade.

Tako se desilo da nosilac i glasno govornik reformi, ministar Lazar Krstić doživi istovetnu sudbinu kao i reformator 2013. godine ministar Saša Radulović. Onima koji su izvršili smenu prethodnih reformatora promakla je činjenica da je reformator svih reformatora, premijer Aleksandar Vučić a to znači da je on sledeći.

Ovo će se desiti ukoliko se potvrdi da Vlada Republike Srbije nema iskrenih autentičnih reformskih snaga kao i da ne postoji spremnost za sprovođenje reformi ukoliko one ugrožavaju politički rejting stranaka koje su u vlasti.

Iza sadašnje Vlade su dve nereformske godine koje se ne mogu nadomestiti aferama i populizmom. Činjenice su neumoljive i najbolji pokazatelj besperspektivnosti ukoliko ne postignemo sveopšti društveni i politički dogovor oko spasa Srbije.

U ovom trenutku javni dug je dostigao nivo od 70-80% BDP a što je uvod u situaciju bankrota. Krajem Prvog kvartala 2014. godine javni dug je iznosio 20, 65 milijari evra i nastavlja da raste. Procena je da će godišnji deficit do kraja 2014. godine iznositi 8,5% BDP.

U narednim godinama  je neophodna je ušteda od 1,5 milijari evra kako bi se izbegla mogućnost krize javnog duga. Ova ušteda je nemoguća ako se ne okrnje prava 1, 700.000 penzionera i ne rešimo otpuštanje u javnom sektoru koji generiše blizu 900 000 radnika. Tu treba dodati 159 preduzeća i preko 35 000 radnika u preduzećima u restrukturiranju.

Da li se najavljena propast može preduprediti prodajom EPS-a, Aerodroma, Telekoma, i šta se time stvarno dobija? Šta će biti sa aranžmanima sa MMF-om, Svetskom bankom, odnosima sa Evropskom unijom, Amerikom i Rusijom?  Šta činiti u situaciji kada su investicije minimalne, kada imamo 800 000 nezaposlenih i podatkom da je u prvih 6 meseci 20014. godine bez posla ostalo skoro 20 000 ljudi?

U Srbiji trenutno imamo 2, 300 000 zaposlenih, stopa zaposlenih mladih  je 13,1% dok je u EU 32,8%. Moglo se ovde dodati još što šta ali je ovo sasvim dovoljno  da shvatimo  u kojoj se situaciji nalazimo i prihvatimo činjenicu da smo svi mi pojedinačno odgovorni za ovu situaciju. Pitanje je, da li smo spremni da nešto učinimo kako bi te greške ispravili pa makar one donele i po koji politički poen Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučiću.