Svakom ko je ozbiljnije pratio dugogodišnje „muke“ srpske privrede, jasno je da ovako više ne može i ne ide. Danas kada analiziramo stanje u kome se nalazi srpska privreda i laiku je jasno da su posledice ovako sporovedene privatizacije pogubne po državu i celo društvo. Industrijska proizvodnja je na nivou 45% proizvodnje iz 1989.g., rekordan broj nezaposlenih, (svaki treći radno sposoban stanovnik Srbije nema posao) i rekordno nizak broj zaposlenih u realnom sektoru 300 000, za razliku od 1989. kada je u realnom sektoru radilo 920 000, sektoru koji jedini stvara novu vrednost ali i od čijeg rada zavise i plate u državnom sektoru, penzije, zdrvastveni sistem, školski sistem i tako dalje. Slom industrije za posledicu je imao i ima probleme u svim ostalim sferama države.

     Glavni uzrok sloma srpske industrije je katastrofalan način na koji je sprovođena privatizacija. Sada žanjemo plodove onoga što smo posejali. U proces privatizacije se ušlo bez jasne strategije i bez konsenzusa stručne i društvene javnosti o načinima i ciljevima privatizacije. Ekonomska akademska elita i ekonomske tehnokrate svaku kritiku sprovođenja privatizacije dočekivali su na nož, neretko lepeći onima koji su kritički gledali na ceo proces sprovođenja privatizacije, etikete samoupravljača i relikta prošlosti. Posledice takvog koncepta su danas vidljive, a prethodna „ekonomska i politička elita“ tvrdoglavo nastavljaju da brane svoj propali koncept i ako je svima jasno da ovako dalje ne može i da se nešto mora drastično promeniti. Moguće je da je program „Restart“ rešenje.

     I pored pogubnih posledica koje je ovako sporivedena privatizacija proizvela, sticajem okolnosti dosta industrijskih kapaciteta je sačuvano i preživelo je, posebno u granama metalske industrije, grane poljoprivrede, prehrambene industrije i hemijske industrije. Naravno i energetike koja je bila i izuzeta iz procesa privatizacije. Nažalost najviše štete je pretrpela grana tekstila, kože i obuće koja je faktički ugašena i koja se sporo oporavlja prvenstveno zahvaljujući malim preduzetnicima, metalska industrija i industrija građevine i građevinskog materijala. Ove kapacitete treba staviti u funkciju. Pored privlačenja novih investicija, stavljanje u funkciju preostalih industrijskih kapaciteta je jedini način da se zaustavi pad zaposlenosti i polako, dugoročno dovede do povećanja zaposlenosti.

     Industrijski sindikat Srbije od Vlade i resornog ministarstva očekuje da donese jasan i dugoročan plan reindustrijalizacije, rezapošljavanaja i upošljavanja. Plan koji će biti prihvaćen od šire stručne javnosti i koji će prihvatiti svi politički i društveni činioci. Plan bi podrazumevao i potpuno nov način upravljanja, profesionalizaciju i odgovornost menadžersko upravljačke strukture. Ovde treba iskoristiti rešenje izbora direktora u javnim preduzećima sobzirom da je većina preduzeća u retsrukturiranju u većinskom vlasništvu države Srbije. Plan bi takođe podrazumevao poželjno i moguće formiranje Ministarstva industrije i tehnološkog razvoja. Svaki iole ozbiljniji seljak u Srbiji je znao, sve do pojave „novokomponovanh“ stručnjaka, da se ne prodaje kukuruz, već se kroz stočnu hranu pretvara u meso, mleko i sir pa se ti proizvodi prodaju i tako dobija daleko veća zarada nego da se prodao samo kukuruz. Danas, srpska industrija i ono malo što proizvodi i izvozi su proizvodi nižeg nivoa tehnološke obrade ili poluproizvodi i sirovine. Poređenja radi za razliku od nas nemačka industrija proizvodi 98% finalni proizvod na kojem je najveći profit i akumulacija.

     Neosporno je da država mora da nastavi i znatno podigne nivo finansijske pomoći industriji. Postavlja se samo pitanje načina kako se pomoć dodeljuje i mehanizama kontrole odobrenih sredstava. Dosadašnji način pomoći preko Fonda za razvoj nije dao očekivane rezultate upravo iz razloga nemanja mehanizama kontrole trošenja dodeljenih sredstava. Najavljeni program „Restart“ bi morao omogućiti zapošljavanje ne samo trenutno i potencijalno onih koji ostaju bez posla a dolaze iz industrijske grupacije već i zaposlene u javnom sektoru koji će takođe ostati bez posla a koji shodno svojim kvalifikacijama i znatno mlađoj starosnoj strukturi mogu kroz drugačije i aktivnije mere obuke i učenja dobiti uposlenje u novom investicionom ciklusu koji se najavljuje od Vlade Republike Srbije.Srbiju i srpsko društvo iz ovog beznađa u kojem se nalazimo mogu izvući oni koji se mogu okupiti ispod, čekića, srpa i penkala.

     Industrijski sindikat Srbije, četiri godine nastoji da oko plana zaokreta u industrijskoj politici Srbije, okupi i postigne konsenzus sa svim sindikatima koji deluju u industriji i javnom sektoru, kako bi jedinstveno nastupili prema Vladi Srbije i nosiocima odlučivanja o privredi sa jasnim zahtevima.

     Industrijski sindikat Srbije će svim raspoloživim sredstvima nastaviti da se zalaže i da se bori kako bi došlo do zaokreta u industrijskoj politici a industrija Srbije postala motor razvoja, pre svega novog zapošljavanja Srbije.

INDUSTRIJSKA POLITIKA SRBIJE

     Snažan period industrijalizacije na prostoru bivše SFRJ započet ranih pedesetih godina prošlog veka završio se sa manjim odstupanjem osamdesetih godina. Kakve takve rezultate industrija Srbije je ostvarivala i do devedesetih godina a onda je nastao sunovrat koji još uvek traje. Industrijsko propadanje je obeleženo raspadom zajedničke države SFRJ, sveukpnog ekonomskog i tržišnog prostora. Umesto spasa privatizacija industrijskih kapaciteta u Srbiji je donela još dublje propadanje koje se naročito oseća u metalskoj industriji i tesktilu.

     Stotine hiljada radnih mesta u industriji je izgubljeno i ne postoji nijedna ozbiljna aktivnost države da dođe do nekog značajnijeg poboljšanja. Značajno učešće industrije u bruto društvenom proizvodu je takođe prepolovljeno kao i ukupan obim industrijske proizvodnje. Hiljade poslova iz industrije je nestalo ili je prebačeno u neke druge sektore. Značajno smanjenje proizvodnje domaće indsutrije je dovelo do uvoza koji je kroz uvoznički lobi i konkurentne cene dodatno destabilizovalo domaću industriju. Kada se pogleda obim i kvalitet investicija u Srbiji uočava se da se indsutrija zaobilazi kao i da je najveći broj industrijskih privatizacija završen fijaskom. O besperspektivnosti industrije govori podatak da su mnoge industrijske škole odumrle kao i pojedina industrijska zanimanja. Situacija iz srednjih škola se prebacila na visoko i više obrazovanje tako da fakulteti koji obrazuju kadrove za industriju zvrje prazni a svršeni stručnjaci su loše plaćeni, sa slabom perspektivom uposlenja i izraženom potrebom da se prebace u neke druge države.

     Pokušaj i intervencije države da se pad industrijske proizvodnje barem zaustavi, su ostali neuspešni a kapaciteti i giganti srpske indsutrije su u žalosnom stanju. Pored već navedenih uzroka i razloga propadanja industrije evidentni su i drugi razlozi, pre svega oni koji su prouzrokovani porastom potreba za uslužnim delatnostima. Sve prisutniji model organizacije fokusiran na posao i izmeštanje određenih aktivnosti van firme ka uslužnom sektoru doprinosi urušavanju industrijske proizvodnje. Industrijska proizvdonaj u Srbiji je u visokom procentu okrenuta manuelnom radu koji u kombinaciji sa niskokvalifikovanom radnom snagom i malom produktivnošću onemogućava tržišnu atraktivnost industrijskih proizvoda. U industriji Srbije još uvek je prisutno mnogo rada i nepohodno je da se akcenat stavi na bolju organizaciju, razmišljanje i kontrolu. Tako zastarela industrijska proizvodnja Srbije, loše organizovana ne može da postigne konkuretnost kako na domaćem tako i na inostranom tržištu. Industrijski potencijal Srbije je mali, ekspanzija svetske tržišne ekonomije je zaobišla Srbiju i usmerila se ka istočnoj Evropi i Aziji. Pojava BRIC (Brazil, Rusija, Indija, Kina) zemalja dovela je ka drastičnoj promeni u međunarodnoj podeli rada. U pojedinim zemljama industrijska proizvodnja je postala faktor broj jedan u održivom nacionalnom razvoju. Srbija još uvek nije iznašla rešenje i mere koje bi omogućile da se industrijska proizvodnja stabilizuje i izgradi ambicioznija industrijska politika.

     Kao početak tih nastojanja može predstavljati i usvajanje nove industrijske paradigme

Kao krajnji rezultat usvajanje primene novih industrijskih paradigmi dobili bi neophodan okret ka horizontalnim industrijskim politikama, pre svega privatnu svojinu umesto državnog vlasništva, stvaranje povoljnih makroekonomskih uslova i ambijenta umesto voluntarističke podrške pojedinim sektorima. Umesto prisutnog intervencionizma, propisa i kontrole neophodno je podržati strategije koje kompanije same razvijaju. Višedecenijsko „štićenje gubitnika“ moralo bi da preraste u akciju „pronalaženja pobednika“ uz neophodni fiskalni podstrek umesto državne pomoći. Industrija Srbije je nailazila i još uvek su prisutne prepreke strukturalnog usklađivanja.

     Kao mere podsticaja strukturalnih promena industrijske politike Srbije mogu poslužiti usvojene politike Evropske unije za zemlje koje čine proširenu Evropu a te mere su:

• Industrijska politika mora podržavati strukturalne promene

• Bolji pravni okvir, bolji zakoni

• Više sinergije između različitih politika

• Akcioni plan za inovacije

• Akcioni plan za zakone na nivou kompanije i korporativno upravljanje

• Akcioni plan za finansijski servis

• Strategija zapošljavanja za društvo znanja

• Pomirenje održivosti i konkurencije

• Pristup tržištima izvan Srbije

• Industrijska politika na nivou sektora

• Društveni i socijalni dijalog na sektorskom nivou

     Pomaci u poboljšanoj poziciji industrije podrazumevaju i strukturalne promene, pre svega smanjenje društvene cene restrukturiranja koja je sada vrlo visoka.Srbija nema dovoljno iskustav u stavranju strukturalnih promena u praćenju procesa restrukturiranja, kao i minimizirano prisustvo korporativne društvene odgovornosti. Iskustvo strukturalnih promena Evropske unije podrazumevalo je aktivnu participaciju sindikata u slučajevima restrukturiranja koje je podrazumevalo rešenje za svakog radnika i stvaranje perspektive za ostale radnike. Kao oruđa za sprovođenje industrijske politike neophodno je prisustvo preduzetničkog kapitala novih tehnoloških i organizacionih platformi industrije koje uvažavaju usluge i objedinjene tehnološke inicijative uz primenu i postojanje klastera znanja. Bolan ali neophodan povratak indsutrijskoj politici podarzumeva prestanak podržavanja kompanija koje su u teškoćama a posebno prestanak zaštite „nacionalnih“ kompanija i tržišta. Ukupna situacija bi bila poboljšana u privatizaciji strateških sektora a što je u tesnoj vezi za sada prisutnoj državnoj makroekonomskoj politici. Slobodna konkurencija se mora ohrabrivati a ne sprečavati državnoj pomoći pojedinim preduzećima.

     Industriji Srbije je neophodna nova proizvodna paradigma koja podrazumeva zaokret od tradicionalnog koncepta masovne proizvodnje ka zaživljavanju većeg udela pojedinačne proizvodnje koja zaheteva visoko sofisticiranu tehnologiju koja stvara atraktivan i vredan proizvod. Nepostojanje podataka sveoukupnih društvenih potreba i kretanja srpskog društva i privrede onemogućava izradu industrijske politike ali je jedno sigurno, tehnološki proboji i stvranje ekonomije znanja u znatnoj meri mogu pospešiti industrijski razvoj i opstanak. Ukoliko bi se na nacionalnom nivou donele mere usmerene ka industrijskoj politici to bi za posledicu imalo stvaranje novog strukturalnog indsutrijskog okvira kako u ekonomskom tako i pravnom okviru. Fiskalni podsticaj koji treba da obezbedi državi neophodna finansijska sredstav u industrijskoj proizvodnji a to znači da bi industrija mogla da reguliše i oblikuje ekonomsko okruženje te utiče na tržišno usmeravanje i raspoređivanje sredstava. Ovakav pristup ima i društvenu dimenziju anticipiranja i upravljanje promenama baziranim na industrijskoj politici.

     Da li će ovako biti u značajnoj meri zavisi od političkih i ekonomskih reformi koje treba hitno sprovesti ukoliko želimo da kroz nove industrijske politike ispunimo deo uslova neophodnih za ulazak u Evropsku uniju.