Beograd, 06.06.2013.g.

     Halabuka koja se digla oko saopštenja Fiskalnog saveta, oko budžetskog deficita i mera koje treba preduzeti za njegovo smanjenje, a koji su „spremno“ dočekali pojedini mediji i njihovi „dugogodišnji ekonomski analitičari“ postala je dežurna tema vladajuće koalicije. Igranka može da počne! Uvod u igranku je sastanak sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) posle kojeg ni jedna ni druga strana nisu želele da daju izjave a ni mediji koji su obično „dobro obavešteni“ nisu se trudili da ih dodatno zapitkuju.

     Sve ovo što se sada događa i sva halabuka koja se diže oko zamrzavanja plata i penzija, smanjenja budžetskog deficita, rebalansa budžeta, bankrota, izmena Zakona o radu, itd. predstavlja dimnu zavesu kako bi se prikrila suština stvari. Vlada je prihvatila da sprovede u delo dogovor sadržan u Pismo o namerama koje je potpisala „Cvetkovićeva vlada“, prihvatila ali nije imala kuraži da sprovede, što je bio razlog za povlačenje MMF-a iz Srbije. Očigledno da je nova vlada procenila, da posle Sporazuma sa Prištinom, ima snage da izgura, zaista teške i nepopularne mere predviđene Pismom o namerama sa MMF ali uz uslov da se o tome ne govori kao o uslovima iz Pisma tj da se ne potencira da je Vlada prihvatila Pismo već da to čini kao neophodne mere same vlade. I zato pojedine izjave čelnika Vlade izgledaju smešne i nebulozne.

     Dilema zamrzavanje plata i penzija ili ne, nije nikakava dilema. Plate su zamrznute Odlukom Vlade „Sl.glasnik RS, br. 31“ od 5.aprila 2013.g. kojom se predviđa da do kraja 2013.g. minimalna zarada stoji na nivou iz 2012.g. ili 115 dinara po radnom času. Minimalna satnica po radnom času služi kao osnovica za povećanje zarada u preduzećima. Dakle jasno je da je ovom Odlukom Vlada zamrzla plate u 2013.g.

     Druga dilema, finansiranje preduzeća u restrukturiranju takođe je već rešena izmenom Zakona o privatizaciji, kojom je okončanje postupka restrukturiranja ograničeno do juna 2014.g.

     Treća, dilema, izmene Zakona o radu shodno poglavlju III „Ekonomske mere“ Pisma o namerama Ministarstvo rada je uradilo i uputilo Socijalno-ekonomskom savetu i vladi na usaglašavanje i usvajanje. Jasno je dakle da je Vlada već uradila „domaći zadatak“ koji je pred nju postavio MMF. Ono oko čega se lome koplja u vladajućoj koaliciji je kako smanjiti javni sektor. Javni sektor je služio strankama za zapošljavanje „stranačke vojske“. Kako sada tetkama, ujnama, strinama, pa i ponekoj švalerki, reći da su višak? Kako Krkobabiću reći da se zamrzavaju penzije njegovim „elitnim penzionerima“ koje su i njegovo biračko telo. Dok je u realnom sektoru posao izgubilo 400 000 ljudi u državnoj administraciji je broj zaposlenih povećan sa 400 000 na 430 000. Kada se uzme u obzir i da su sindikati koji čine Socijalno-ekonomski savet napustili sektor industrije i svoje članstvo i privilegije crpe iz javnog sektora, jasna je sva složenost problema. 

     Posebna priča su pojedini poslodavci i njihova udruženja, koji koriste svaku priliku da udare na Zakon o radu i Zakon o štrajku. Naučeni da posluju na principu Zemunskog, Šarićevog, i ostalih klanova, u Zakonu o radu vide glavne smetnje za svoj „biznis“. Nije u pitanju Zakon o radu, u pitanju je svaki zakon koji ih ograničava. Otuda i ne čudi što 50% srpske privrede radi u sivoj zoni, van domašaja države i gde ne važe nikakvi zakoni. U toj sivoj zoni jedini zakon je novac, moć i gruba sila. Vlada Srbije upravo od te sive zone treba da počne da rešava probleme. Uvođenje sive zone u legalne tokove je prioritet broj jedan i ako se on ne reši preti da celu Srbiju pretvori u sivu zonu, a onda nisu važni ni aranžamani, ni sporazumi, ni datumi. Industrijski sindikat Srbije šalje jasnu poruku poslodavcima-dušebrižnicima da svako pozivanje na pravila i zakone koji važe u Evropskoj uniji ostvare na najjednostavniji način, a on je sadržan u seljenju njihovog „teško“ stečenog kapitala u zemlje Evropske unije gde će zateći radno zakonodavstvo koje će biti po njihovoj meri a to će im obezbediti enormne profite koje u Srbiji ne mogu da ostvare jer su radnici u Srbiji i sindikati izuzetno zahtevni. Tamo ih čeka fleksibilno zapošljavanje, rad na određeno vreme do tri godine, satnica od 1 eura, neobaveza obešetećenja radnika kada gube posao i razne druge pogodnosti koje oni u Srbiji prizivaju kao dodole kišu.

     Poštenije je od strane političara da izađu pred građane Srbije i kažu im ono što oni već znaju, nego pustiti samoproglašene „eksperte i analitičare“ da preko određenih medija nastavljaju da prave cirkus. Ovom narodu je dosta i cirkusa i cirkusanata.