Beograd, 10.05.2013.g.

     Da je Srbija zemlja čuda i apsurda govore izjave čelnika Ministarstva finansije i privrede i Agencije za privatizaciju. Na sajtu Ministarstva finansija i privrede stoji informacija da se može smatrati da je Srbija izašla iz recesije na osnovu ohrabrujućih podataka o rastu izvoza i industrijske proizvodnje na početku 2013.godine. Paralelno sa ovom izjavom direktor Agencije za privatizaciju Vladimir Cvetković najavljuje prodaju imovine 175 preduzeća u procesu Restrukturiranja u kojima radi blizu 65 000 radnika. Cvetković takođe potvrđuje da će se pojedina preduzeća privatizovati prodajom imovine ali i obavezom kupca o preuzimanju trenutno zaposlenih. Po kom je to zakonu, pravilniku ili krivilniku, niko ne zna. Ali Cvetković je direktor pa valjda čovek ne priča gluposti. Tak isti direktor potvrđuje da preduzeća u restrukturiranju državi duguju preko 2 milijarde evra a isti toliki dug je i prema poveriocima. Izgleda da će 4 milijarde evra duga pojesti mrak ili nečiji duboki mračni džep.

     Ministarstvo finansija i privrede je takođe izašlo sa najavom novih mera ekonomske politike koje nisu ozvaničene, najavljuje se oporavak industrisjke proizvodnje, povećan izvoz i zapošljavanje. Sve ovo će se kroz konsultacije sa privrednicima, ekonomskim stručnjacima usaglašavati do kraja maja kada će se obnarodovati akcioni plan Reindustrijalizacije Srbije. Sve ovo se radi bez uključenja udruženja poslodavaca, sindikata i Privredne komore Srbije.

     Sve ovo se događa u trenutku kada neki drugi stručnjaci i neki drugi privrednici i Industrijski sindikat Srbije ukazuju da je razvoj industrije ključan element uspešnog, društvenog i ekonomskog razvoja i rešenje izbegavanja dugoročne dužničke krize. U ovom trenutku 35% srpskog izvoza kojim dominiraju proizvodi iz industrije i poljoprivrede odlazi na isplatu spolnjeg duga Srbije. ISS opasnost i nelogičnost vidi u činjenici da Reindustrijalizaciju treba da sprovedu institucije i pojedinci, političari, ekonomisti, eksperti koji su svojim dokazanim propustima, lošim radom i odlukama bili nosioci i učesnici dvadesetogodišnjeg procesa deindustrijalizacije. Ovako jedan strateški važan i sudbonosni proces nemoguće je sprovesti sa prisutnim nivoom korupcije i kriminala u privredi sa nerazvijenim političkim i ekonomskim institucijama koje svakog momenta mogu da se uruše.

     Sprovedeći Reindustrijalizaciju moramo stvrati adekvatnu, potrebnu mladu sofisticiranu radnu snagu doraslu novim tehnologijama, poslovima i zanimanjima. Sve to treba sprovesti u trenutku kada imamo blizu milion nezaposlenih, 500 000 radnika u sivoj zoni a 200 000 mladih na birou čeka posao. Deset milijardi evra poreskih dugovanja, prosečna zarada od 400 evra i prosečna penzija od 210 evra kao i 1 707 000 penzinera su podaci koji obeshrabrujuće deluju na putu ozbiljnih promena na nivou države. Da li je moguće da 1 727 000 zaposlenih iznese teret punjenja budžeta a i među njima svakog meseca 100 do 150 000 ne dobije platu.

     Zbog svega iznetog u ovom tekstu ovaj tekst glasi „Ovo je Srbija, verovali ili ne“