Untitled Document

ARHIVA VESTI

ФЖВ Желвоз ад у ретсруктурирању као пример пропасти предузећа у организацији синдиката. Индустријски синдикат Србије упозоравао да штрајк није решење за проблеме Желвоза.

ЖЕЛВОЗ- БРОД КОЈИ ТОНЕ

Смедерево,29.01.2013.
Задовољство већине радника Желвоза које се испољило у тренутку раксида Купопрдајног уговора са румунским предузећем Грампет и изјаве челника синдиката који су организовали и водили штрајк (Самостални синдикат, Асоцијација слободних и независних синдиката) устукнули су после две године пред поражавајућим показатељима пословања и социјалног статуса радника Желвоза.

Од раскида приватизације априла 2011.год и потом увођења реструктурирања у јуну исте године Желвоз се највећим делом ослањао на државну касу углавном пружајући услуге ЈП „Железнице Србије“. У 2011.год. урађено је 390 теретних вагона за трећа лица, 18 путничких вагона средње и 10 текуће оправке, 1 локомотива и 1 електромоторни воз. У 2012. урађено је 19 пуничких вагона+3 вагона у текућој оправци, један електромоторни воз, 3 дрезине и 41 теретни вагон. Поред тога урађено је 109 теретних вагона за трећа лица.

Део претходне производње већ је раније био наплаћен тако да његова укупна вредност, фактурисана наручиоцу посла, може да се креће од 150-200 милиона дин. У међувремену, Желвоз је од Републике Србије у разним облицима добио готово милијарду динара. Ако се има у виду да је за зараде радника у овом периоду, по грубим проценама, потрошено око 300 милиона види се да производња не покрива ни зараде радника а камоли уложен материјал и остале трошкове. Овоме треба додати и кредите од банака који ће доћи на наплату као и позајмицу од државе у висини од 200 милиона. Последња 3 месеца прошле и први месец ове године фабрика је практично мировала, скоро без икакве производне активности. У децембру је Фонд за развој упутио још 200 милиона али то није било довољно за покретање производње већ је фабрика још увек на колективном одмору.

Свему овом треба додати проблем неоверених здравствених књижица и велико кашњење зарада. Оно је донекле ублажено током децембра и очекује се исплата последњег дела августовске зараде у току јануара. Просечна зарада креће се око 25.000 дин. Колективни уговор је мртво слово на папиру, социјални дијалог се свео на личне контакте председника синдиката и делова руководства а инспекција реагује само на најдрастичније незаконитости као што је исплата зарада само за један део радника. Готово да нема радника који није тужио фабрику па често њихове правоснажне пресуде блокирају рачун. Фабрика нема начина да измири ни ове обавезе и оне су можда и највећа претња да Желвоз потпуно стане.

Из свега напред наведеног, а то је само мали и сажети део ситуације у којој се Желвоз налази, намеће се закључак да је, овакав какав је тренутно, Желвоз јако велико оптерећење за Републику Србију а да та средства ни изблиза не покривају његове потребе и потребе његових радника. Утисак је да Желвоз од увођења реструктурирања не само да није стабилизован већ готово потпуно изгубио способност да се бори на тржишту за бољу позицију. Ако се то може назвати некаквом користи, Желвоз је кроз социјални програм смањио број радника за око 400 с тиме што је новац обезбедио напред наведеном позајмицом од 200 милиона коју ускоро треба да почне да враћа. Стога је потребно што пре пронаћи реално решење како се фабрика не би угасила а радници који живе од ње остали на улици.

Суочен са оваквом ситуацијом и видећи своју одговорност за катастрофално стање у фабрици оставку је поднео генерални директор Новица Давидовић. Господин Давидовић је ово могао да уради јер он није капетан брода већ један обичан директор који напушта брод који тоне. За путнике ко мари, радника барем у Србији има колико хоћеш.

O nama

Forum