Untitled Document

ARHIVA VESTI

Jadni su radnici o kojima država više vodi računa kao o fudbalskim navijačima a ne kao o zaposlenima. Kakvu korist Srbija ima od milionskih transfera fudbalera i kriminogenih upravljačkih struktura fzdbalskih klubova.
Restrukturiranje 173 preduzeća ?!
Da li je državi važniji jedan fudbalski klub od 58.000 radnika?!

19.12.2012.
Velika očekivanja od nove Vlade, bombastične najave o reindustrijalizaciji, zaokret u industrijskoj politici, polako jenjavaju i ustupaju mesto sveopštoj apatiji. Deo Vlade zadužen za privredu nastavlja sa politikom koja je Srbiju i dovela u situaciju gde 300.000 industrijskih radnika teba da izdržava 3 miliona buždetskih korisnika. Prema najavama iz Ministarstva finansija i privrede, za 173 preduzeća u postupku Restrukturiranja ovaj postupak se ima okončati 30. Juna 2014. godine. „Napravili smo akcioni plan koji predviđada da u narednih 18 meseci ta preduzeća budu prodata, odnosno ponuđena na tržištu kroz prodaju kapitala, delove imovine, kroz stečajni postupak ili unapred napravljen program reorganizacije.- Aleksandar Ljubić, državni sekretar Ministarstva finansija i privrede.Tanjug 01.12.2012. „
Preduzeća na koje se ovo odnosi zapošljavaju 58.000 radnika i među njima se nalaze preduzeća koja su u postupku restrukturiranja preko deset godina, kao što su: „14. Oktobar“-Kruševac, „Prva Petoletka“ –Trstenik, FAP-Priboj, IMT-Beograd, IMR-Rakovica, itd., ali i preduzeća u kojima je privatizacija raskinuta. Za ova preduzeća država putem subvencija izdvaja 35 miliona evra godišnje. Iako su u restrukturiranju preko deset godina, sem otpuštanja zaposlenih nikakvo stvarno (restrukturiranje) nije urađeno, niti se na ozbiljan način pristupilo tom problemu. Čitave garniture kvazi stručnjaka je prodefilovalo kroz Agenciju za privatizaciju a da nisu napravili nikakav pomak. U većini slučajeva preduzeća u Restrukturiranju služila su za udomljavanje partijskih kadrova čiji je jedini interes bio što duži opstanak na tim pozicijama. Sadašnjem državnom rukovodstvu i Ministarstvu finansija i privrede je sve ovo poznato ali još uvek nisu preduzete konkretne aktivnosti kako bi se ova postojeća situacija poreokrenula nabolje. Državna i politička rukovodstva znaju, da ova preduzeća raspolažu sa ogromnom imovinom, sa solidnim proizvodnim programima, sa sijaset inicijativa kako rešiti probleme pojedinih preduzeća i ko je nadležan da traži rešenja. Sve to znaju ali se i dalje drže stare i zacrtane strategije sa početka privatizacije, tržište i stečaj i likvidacija industrijskih kapaciteta, „kao šansa za novi početak“. Koji novi početak? Na mesto industrijskih kapaciteta izgraditi tržne centre, hipermarkete, možda nove fudbalske klubove. Svedoci smo danas epiloga takve politike. Jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih klubova, samozvani menadžeri ostavili su u dugovima preko 48 miliona evra, prodali igrače u vrednosti 90 miliona evra i državi ostavili da namiri dug. Država se odmah ponudila da pomogne ne pitajući za cenu. Bože moj, bez posla se može ali bez fudbala i baš tog kluba ne može. Tu se ne postavlja pitanje rezultata i tržišta. „Viši ciljevi“ su u pitanju, fudbal je fudbal, pa nek košta šta košta. Ali zato kada su u pitanju 173 preduzeća i 58.000 radnih mesta, tržište! Tržište je samo jedan od indikatora koji utiču na poslovanje preduzeća. Mnogo više od tržišta, ne rad privrednih subjekata utiče upravljanje. Upravljanje preduzećima je rak rana srpske privrede a ne tržište. Najbolji primer za to su javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu pa opet stvaraju gubitke. Iako je određena preduzeća izdvojila iz procesa privatizacije i predvidela da prvo prođu postupak restrukturiranja, država gotovo ništa nije preduzela da do restrukturiranja stvarno i dođe. Gotovo sva preduzeća u Restrukturiranju su u goroj situaciji nego na početku restruktuiranja. Izgleda da je lakše smeniti šefa CIA nego pojedine direktore preduzeća u Restruktuiranju. Ni „puškom“ ih ne možeš pomeriti a o podnošenju ostavke zbog neuspeha, niko i ne razmišlja. Pre će da pristanu da preduzeće ode u stečaj ili likvidaciju nego što će podneti ostavku i dati šansu nekom drugom da pokuša da nešto napravi. I nisu krivi oni, može im se, kriva je država koja toleriše takvo ponašanje. Ne čudi ovakvo ponašanje države! U Srbiji ima više registrovanih fakulteta za menadžment nego pravih menadžera. Menadžerstvom u Srbiji se bave, lekari, hirurzi, dramaturzi, elektro i mašinski inžinjeri, građevinci, kik bokseri, ali ne i ekonomisti ili pravnici. Vodeći ekonomisti u državi su ili savetnici ili analitičari. Ne pada im na pamet da kažu, evo dajte mi jedno preduzeće i pokazaću vam kako se to radi! Ne, oni će i dalje analizirati makro-ekonomske podatke i izvoditi zaključke dok će firmama upravljati kvazi menadžeri. Ali kad je jedan veliki fudbalski klub došao u istu poziciju kao preduzeća u Restrukturiranju, država je odmah reagovala i uradila ono što sve ove godine nije uradila u preduzećima u Restrukturiranju, formirala je Radnu grupu koja radi na Restrukturiranja ima smisla samo ako država preduzme sve mere da do stvarnog restrukturiranja dođe. Ako to može u jednom fudbalskom klubu (Radna grupa) zašto se to ne primeni na preduzeća u Restruktuiranju koja su okosnica srpske industrije. U protivnom, gotovo je sigurno da će u ostavljenom periodu, upravljačke strukture u preduzećima u Restrukturiranju iskoristiti ostavljeni period da dodatno „oglođu“ ono što se još može „oglodati“ od preduzeća. Ne treba biti preterano pametan pa zaključiti šta sleduje ovim preduzećima posle isteka roka 30. Jun 2014. godine.

O nama

Forum